Dobrodošli na naš Blog

TEORIJE I ZNAČAJ DEČJE IGRE

TEORIJE I ZNAČAJ DEČJE IGRE

O retko kojoj psihološkoj pojavi je pisano onoliko koliko o igri. Postoji dosta teorija dečje igre, koji uzimaju u obzir samo jedan element igre, naglašavaju ga i postaju jednostrane teorije. Razvojem društva i promenom društvenih odnosa i načina života igra je ostala sastavni deo života deteta, menjao se samo njen sadržaj i oblici.

Filozof Herbert Spenser je razradio teoriju koju je kratko nazvao „teorijom viška energije“. On polazi od podele organizma na više i niže prema njihovom položaju na lestvici razvoja. Niže vrste organizma svoje sile utroše na zadovoljavanje potreba od bitnog značaja za život. Organizmi na višem stepenu lestvice razvoja ne utroše sve sile pa ni vreme na zadovoljavanje neposrednih bitnih potreba, već neke vrste neiskorišćene energije, koja ovim vrstama ostaje, dolazi do izražaja u raznim vrstama igara.

E. A. Arkin smatra da ne mora baš igra da predstavlja specifičan oblik dečje aktivnosti za odliv suvišne energije, jer ovu istu ulogu mogao bi da ima ma koji oblik neke aktivnosti koji ima veze sa potrošnjom energije. Nemački psiholog Karl Gros je istraživao igru životinja i dece i na osnovu tih istraživanja stvorio teoriju igre, koju naziva „teorijom treninga“ ili samovaspitanja. Njegova teorija sadrži stav o velikom značaju igre za psihički razvoj. Zasluga K. Grosa je u tome što je postavio problem igre i što je svojom teorijom svrstao u red aktivnosti koje su najvažnije za celokupan razvoj u detinjstvu. Osnovni nedostatak ove teorije navodi se to, što ne govori o prirodi same igre, već samo o značenju igre sa biološkog stanovišta. K. Gros igrom označava značaj detinjstva, a za razliku od njega Bojtendajk detinjstvo objašnjava igrom.

Po Frojdu period detinjstva je period stalnih trauma. Detinjstvo je period igre, jer je to prema njemu, period neprekidnih trauma, a igra je jedino sredstvo da se putem ponavljanja savladaju oni teški doživljaji koji sa sobom nose te traume. Za njega je igra terapeutsko sredstvo protiv mogućih neuroza.
Pijaže psihički razvoj i dečju igru objašnjava izolovano od spoljašnje sredine, proces gde se u igri odražava struktura mišljenja, a sa druge strane, mišljenje se formira kroz igru – Vigotski i Elkonjin.
Nasuprot Pijažeovom shvatanju igre izgrađena je naučna teorija igre nazvana „kognitivističko – društvenom teorijom dečje igre“.

FAKTORI DEČJE IGRE
Društvena sredina i socijalni sastav te sredine, standard ljudi u jednoj sredini utiču na izbor igara i način igre dece. Pored toga utiču i profesija roditelja, istorijski događaji, drugovi u igri pa i sam položaj mesta.
Velike razlike u igrama i igračkama su između gradske i seoske dece. Seoska deca žive u sred prirode i koriste prirodne objekte za igru (penjanje na brdo, preskakanje potoka), a razne proizvode prirode koriste kao igračke (tikve, šišarke, prutiće). Gradska deca se više igraju masovnih igara, dok seoska zbog udaljenosti kuća često nemaju društva.

Tradicija je takođe faktor koji utiče na igru. To umnogome zavisi od razmene u kulturnom nasleđu.
Pol. Tu razliku nameću odrasli, tako da neke igre tradicionalno važe kao ženske igre ili igre za devojčice (lutke, poslovi u domaćinstvu) i muške igre (rat, vojnici, voz).
Poseban faktor je inteligencija, bistrina uma, duhovna zrelost. Bistrija deca su aktivnija i snalažljivija u igri, više čitaju, više uživaju u humoru, imaju svoje hobije, zanimaju ih stvaralačke, kreativne igre, dok manje obdarena deca teže igrama sa pravilima.

Na razvoj igara utiče takođe vrsta igračaka sa kojima dete raspolaže. Kocke, pesak, plastelin podstiču stvaralačku igru; lutke, kuhinjski pribor, vojnici usmeravaju dete u igru mašte.
Zdravlje deteta i normalan razvoj kretanja je od osnovnog značaja za detetov razvoj u igri. Zdravo dete se više igra od bolesnog.

Godišnje doba vrši određen uticaj na igranje, zimi – sankanje, skijanje, grudvanje, leti – plivanje, igranje loptom, vožnja biciklom…
Na igru utiče i celokupna ličnost deteta – karakter koji je u toku stvaranja, temperament, ekstravertna, introvertna deca…

ZNAČAJ IGRE
Igra se po svojim karakteristikama razlikuje od svih ostalih aktivnosti. Igra je nešto lično, pa je i prirodno da je njen značaj za dete tako dubok i mnogostran. Dete ne vidi svet u kom živi isto kao i odrasli. Stvari vidi onako kako ih doživljava. Dečji svet najprirodnije dolazi do izražaja u igri.
Igra razvija organe, mišiće i celokupan organizam. Razvija detetovu ličnost kao celinu, obogaćuje i produbljuje, zatim razvija dečje funkcije i sposobnosti, a samo dete stiče iskustvo na veoma karakterističan način.
Deca se ne igraju da bi razvila svoje sposobnosti, mada to u igri i postižu. Dete npr. ne slaže kockice da bi napravilo nešto od trajne vrednosti, igra se da bi zadovoljilo svoju unutrašnju potrebu za aktivnošću koja je u igri usmerena ka nekom cilju.

Igra razvija maštu, pomoću koje dete učestvuje u životu odraslih, kombinuje razne osobine i aktivnosti.
Dok se igra, dete je često u situaciji da se snalazi, traži nova rešenja, postane snalažljivo, samim tim razvija inteligenciju.

Visoke lečne vrednosti su socijalna osećanja, socijalni odnosi, koje razvijaju različite socijalne igre (osećaj zajednice, međusobna zavisnost, simpatije, dužnosti). Tako se u detetu već rano oblikuju pozitivne moralne osobine – savlađivanje samog sebe, smisao za podređivanje zajednici, odgovornost, samostalnost, poštenje. U igri se vaspitava i hrabrost, jer mnoge igre zahtevaju i rizikovanje.

Igra je veoma privlačna za dete, jer ga opušta i smiruje. Sve ovo gore navedeno potvrđuje da igra naročito u predškolsko doba ima nenadoknadivu ulogu u razvoju dečje ličnosti. Potrebno je da odrasli imaju razumevanja za dečju igru, da je podstiču, a naročito kreativnost deteta u igri.

— admin